Nacional otkriva transkript 36-minutne snimke razgovora Vukovaraca L. A. i S. Š. na kojoj L. A. predlaže S. Š.-u kupovinu glasova birača za gradonačelničkog kandidata koalicije DP-a i HDZ-a Domagoja Bilića u drugom krugu izbora održanih prošle nedjelje

Nacional je u nedjelju došao u posjed cjelovite snimke razgovora dvojice Vukovaraca, s inicijalima L.A. i S.Š., na kojoj se razgovijetno čuje kako L.A. nagovara S.Š.-a da pronađe birače kojima će ponuditi 20 eura kako bi glasali za gradonačelničkog kandidata koalicije Domovinskog pokreta i HDZ-a Domagoja Bilića. Identitet sugovornika poznat je redakciji Nacionala, a jedan od njih spreman je razgovarati s policijskim istražiteljima. Njih su se dvojica sastali srijedu, 28. svibnja, u restoranu Stari toranj u središtu Vukovara. Razgovor je snimio S.Š., a snimka koju je dobio Nacional traje 36 minuta i šest sekundi. Kraći dio snimke tog razgovora u četvrtak, 29. svibnja, dobio je i objavio nacional.hr. Nakon što je Nacional u nedjelju, 1. lipnja, došao u posjed cjelovite snimke, objavljujemo cijeli transkript razgovora jer je važan zato što sugovornici cijelo vrijeme razgovaraju o kupovini glasova. No povrh toga, razgovor je relevantan i zanimljiv jer na rijetko neposredan i autentičan način govori o današnjim političkim, međustranačkim i međunacionalnim odnosima u gradu u kojemu se o svemu tome prečesto govori manipulativnim jezikom stranačke politike. Transkript smo neznatno skratili od nevažnih dijelova.

S. Š.: Juče sam malo baulj’o za ono što si reko.

L. A.: A, za to.

S. Š.: Da, zato sam te i zvao, za ove, za glasove.

L. A.: Dobro.

S. Š.: (Ja) sam njima objasnio, kak’ si ti meni reko. Ovaj, okružiti Bilića, stavit’ olovku, upaljač, bilo šta drugo…

L. A.: Bilo šta, bilo šta, sam’ da vidi.

S. Š.: Da je slika drugačija.

L. A.: Ja to moram opravdat’. A ja ne mogu opravdat’, pajdo, ak’ su iste slike – ako je prazno, i nema nikak’og… Razumeš?

S. Š.: Da, da.

L. A.: Ako je sad ovaj dokument… Taj… Ti zaokružiš Bilića. Da ne ispadne k’o da sam ja, sad, deset istih slika posl’o.

S. Š.: Hm.

L. A.: A ako ti staviš, ovaj stavi upaljač ovako, ovaj stavi olovku… Onda vidi se da…

S. Š.: Da, druga slika, da.

L.A.: Ne mora osobna, ne mora ništa, znači, vidi, kolega… Tu ni’ko ne može najebat’. Samo ljudi mogu uzet dvajst eura i to je to.

S.Š.: Ali, nešto čačkaju s time – kao, dvajst eura malo, pizda mu materna…

L. A.: Ne može više.

S. Š.: Ne moš’ više?

L.A.: Nema mene. Ja dobivam dvajst. Mene tu nema nigdje. Može, al mora bit’ preko trideset. Onda ti dobiješ dvesto.

S.Š.: Kol’ko ja dobijem?

L.A.: Dvesto.

S.Š.: Dvjesto?

L.A.: Ti si don’o. Taj koji donese, taj dobije.

S.Š.: Jel’ ovi, znaš, nećkaju se, dvajst euri im je nekako malo.

L.A.: (Nejasno) neće dat’ ništa. Suverenisti neće dat’ ništa.

S.Š.: Daće kurac, odakle im?

L. A.: Pa neće dat ništa. Kolega, ti imaš šansu, uzet’ dvajst il’ uzet’ ništ’, jebiga. To ti je to. Nemoj… Mis’im, vidi, druže, ne dajem ja to.

S.Š.: Znam da ne daješ. ‘Ko daje? Ko daje, u pičku mater’nu?

L.A.: Vidi, ja ne pitam… To mi je rek’o čovjek koji je kod njih u stranci. Šta ja znam. Daje stranka… I ako možeš pomoć’… Lovu, šta treba, kaže, koji god glas, ovaj, čovjek potpiše, dobije dvaj’st eura. Ja ću u toj priči (nerazumljivo – možda ”black out”, op.a.) k’o i ti. Nema tu ni tebe… Sad jedino da si ti njima rek’o ”petnaest”, pa da ti uzmeš svaki put pet…

S.Š.: Ma da…

Vukovarski DORH istražuje je li Domagoj Bilić, kandidat Domovinskog pokreta i HDZ-a za vukovarskog gradonačelnika, imao nelegalnu pomoć to jest je li se glas za njega plaćao. Photo: Borna Jaksic/PIXSELL

L.A.: Ma nema, ma to je dvajst, to je toliko.

S.Š.: Baš sam s nekima jučer pričo, popodne, sjednemo mi tamo na onu klupu…

L.A.: Da ti daju. Tebi kao nosiocu, tebi daju dvesto. Vidi, kolega… (Nerazumljivo.) Vidi, sad ću ti ja reći: ti i žena kod kuće, to je dva glasa. To je 40 eura. Ti imaš šta jest pet dana, deset dana.

S.Š.: Pa jebem li ga, da, imaš ti to pravo…

L.A.: (Nerazumljivo) Šta bi ti sad? Da ti neko da dvesto? Daće ti kurac.

S.Š.: Samo malo… Nema nikog okolo, dobro je. Odakle njima novci, pička im materina?

L.A.: Kolega, pa to je stranka, jebiga. Mene samo čudi kud ovi nisu dali. Pa stoji Mario Radić iza ovih. Pa taj ima novaca ko blata. Pa viš’ da ništa…

S.Š.: Nemam pojma. Za njih nisam čuo. Ali vidim da dijele letke, ubacuju u ormariće (nerazumljivo), i sve to.

L.A.: Vidi, ja puno ne pitam. Pitaju, jel možeš? Mogu. Da su prišli suverenisti, ja bi njima, isto. Ko prišo… Ovi su prvi prišli, jebiga.

S.Š.: Tko vodi tu stranku?

L.A.: Šta ja znam. Netko kome je u interesu, nemam pojma. Šta ja znam, otkud znam. Ti misliš da oni nemaju. Ti misliš da HDZ nema novaca. Ja mislim da to HDZ plaća. Moje mišljenje.

S.Š.: Oni imaju moć. Moš im jebat mater. Oni su puni, tako i tako.

L.A.: Ja ti kažem. Ja mislim da oni to. Lega, to se nas ne tiče. Ti ako imaš ljude neke da im pomogneš, jebiga… Ti ako imaš ženu, primer, dete u kući, to ti je šezdeset…

S.Š.: De mi reci, ovaj. Ako skupim, recimo, manje od 30 glasova.

L.A.: (Nerazumljivo) Treba ti 30 da bi dobio 200.

S.Š.: Znači moram skupiti trideset da bi dobio dvesto. (…) Šta skupim 25, nema ništa od toga?

L.A.: Trideset glasova, ako skupiš… Kažem: ako ti neki čovjek skupi, on sam 30, ponudi mu 200. Znači ti ako skupiš 30, ja tebe moram direktno spojiti s ovima. To sad više ne ide preko mene. Ja više nemam s tim ništa. Ti nosiš 30 komada, 30 slika… (Nerazgovijetno.) I to mi je najbolje.

S. Š.: ‘Ma znam, Laki, jebiga, već, ovaj, treba njih učačkat’… Lako je meni za mene’. L. A.: ‘Tu ti ja ne mogu pomoći.’ S. Š.: ‘Znaš, ono, nećka se, ‘ajd, jebig, dvajst eura…’ L. A.: ‘Pa šta bi ti, pedeset?’

S.Š.: Sve ja to razumijem, ovaj, već, ovaj, kod ljudi nepovjerenja toga, dobit ću kurac, znaš, neću dobit, ovo, ono, jebiga, znaš, onda… Treba njega ubijedit da će dobit. Lako meni za tebe.

L.A.: Ja stojim iza toga. Ja znam šta mi je rečeno. Oni su meni nudili pare unapred. Reko, kome da dam unapred? Pa kaže, ak’ moraš dat… Pa neću. Ljude koje ja dovedem, ja stojim iza njih, a ako me bude neko zajebo, ja ću platit kaznu, neš ti platit. Ako treba, ja ću platit. Sto posto. U najgorem slučaju. Eto, u najgorem slučaju. Ja ti stojim iza toga i to je to.

(…)

L.A.: Vidi, za 30 komada te ja moram spojit sa čovjekom. Znači, ja ni ne želim da učestvujem u tome. To ćeš ti s njim riješit. To ja ne mogu preuzet na sebe. (…) Kolega, tolko me jučer naživciro. Ja znam da on nema novaca. On i žena u kući. Ja kažem: ”Dobit ćeš 40 eura vas dvoje, samo da odeš, to ti je minut jedan. ‘Eh, ne da mi se…”’ Ja ovak gledam u njega. ”Pa pička ti materna, svaki dan ti dam jedan….” Ne svaki dan. ”Bar ti nedeljno dam jedan, dva eura.” Nema za kavu, nema za cigare… ”I tebe košta samo da odeš to: 40 eura, pol frižidera napuniš, budalo jedna. Ti nedelju dana ti i žena imate jest. I ti nećeš to!” Reko: ”Slušaj, od danas, od sada, nemoj mi se više javljat – daj mi cigaru, daj mi plati kavu. Dobićeš kurac”, reko. (Nerazumljivo.) ”Ti si stvarno bogat”, rek’o. (Nerazumljivo) Ajd zaradi dvajst eura.

S.Š.: A, jebiga, di ćeš zaradit? Ja i tako ne mogu.

L.A.: Ne možeš. A i onaj ko može. I onaj ko može. Dvajst eura, kolega, osam sati, pa da kopaš… Šta je s tobom? To je tebi pet minuta posla. I zaradio, slikaj, i gotovo. I uz’o pare. Znam ja šta je tebi. Ti misliš da bi ti izvalj’o ljude. Nećeš. Ja kažem, ja ti stojim iza toga. U najgorem slučaju, da se nešto (nerazumljivo), ja ću ti dati 400 eura i gotovo. To je na moj obraz, i gotovo. Ja tebe zajebat neću.

S.Š.: Ma znam.

L.A.: U toj priči mogu samo mene zajebat. A neće me zajebat, zato što ću ja lijepo, samo tu priču, dovest tebi čovjeka i to je to. To budi siguran. Pare ćeš dobiti, ovako ili onako.

S.Š.: Ma znaš da nemamo računa nas dvojica…

L.A.: Ma, ti si zadnji čovjek na svijetu kojeg bi zajebo. Ne bi zajebo nikad nikoga, a ne tebe. (…) Ja stojim iza toga. Budu li mene zajebali… A ovo ti kažem: za 30 ideš direktno. Oni dobivaju po 20, ti dobijaš 200. Tvoj glas 20, i ovo što si naš’o.

S.Š: To je u stvari 220, nije to više…

L.A.: Ajde. Ajd da ti ovo ostane. Da ti to još potvrdim kad se ja i ti raziđemo u roku od pola sata da ti to potvrdim, znači, trideset.

S.Š.: Kako misliš “potvrditi”?

L.A.: Da ti potvrdim, sto posto za tih dvesto.

S.Š.: Aha. Šta, oće to ić’ neka poruka il’ nešto, šta li?

L.A.: Ne, zvat ću te.

S.Š.: Aha. Ništa. Probaću ja još malo s njima…

L.A: Ja kužim kako to rade. Vid’ sad ovako. Niko iz stranke neće da se kompromituje. To je kompromitacija. (…) Razumeš ti poentu priče? On ako dođe ispred stranke i tebi to ponudi, ti mo’š i prijavit, mo’š svašta.

S.Š.: Ne mo’š mu ništa u stvari, jebiga.

L.A.: Al’ ništa, ali možeš. A ovako, sve se to slaže na mene. Sad u toj priči mogu jedino ja najebat. Da si ti sad neko đubre od čovjeka, i sad, da prijaviš to. Tu bi ja najebo. Znači, direktno ja. Niko drugi. Ti nikog drugog i ne znaš osim mene. (Nerazumljivo.) Tako da ti kažem. To je sve meni na… Vidi, moj način razmišljanja: ti ja se znamo. Ti si meni pomog’o nekad. Kakav bi ja, druže, im’o obraz, debeli obraz, kakav bi ja im’o obraz da ti sad poslije svega što si ti meni pomog’o, ti tražiš jedanput u životu uslugu od mene, ja kažem: ”Neću.” Kakav bi ja bio čovjek?

S.Š.: Ma znam, Laki, jebiga, već, ovaj, treba njih učačkat’… Lako je meni za mene.

L.A.: Tu ti ja ne mogu pomoći. Ja mogu pomoći da ti…

S.Š.: Znaš, ono, nećka se, ajd, jebiga, dvajst eura, ono, ovo…

L.A.: Svi se nećkaju, ma znam. Pa šta bi sad, pedeset?

S.Š.: E, sad, oće izić na izbore jel neće, oće džabe okruž’t ili neće, jebiga…

L.A.: E, to je njegov problem. Nek’ zaokruži džabe. (…) Ako misli da je dobar, neka glasa za njega, i gotovo.

S.Š.: Znaš, odma te pita, odakle, ‘ko, di, šta…?

L.A.: Ah, šta… Šta njega to boli kurac?

S.Š.: Ah, znaš kaki su naši ljudi… Ne moram ti ja to puno reć.

L.A.: Da nisu njihovi, pa ispituju?

S.Š.: Čiji njihovi?

L.A.: Pavličekovi.

(…)

S.Š.: Od Pavličeka? Ne bi rek’o da su njegovi, jebote, ovi moji na Koreji, ja mislim da su ti oni baš ono… Ne znam da ima koji… Nema niko. Nema vjerovatno niko od Pavličeka sa Koreje, koliko ja znam.

L.A.: Vidi, druže, taj dio posla sam ja tebi prepustio.

S.Š.: Koji bi kurac od Pavličeka ljudi, bog te maz’o, a da… Zaokružili, ovaj, Bilića? Mislim, ne pada im na pamet, vjerovatno.

L.A.: A, neće, ni za pare. Prava istina je to da su oni meni rekli – 50 glasova doneseš, čovjek donese 50 glasova, on dobija dvesto. Ja sam sad tebi rek’o – 30. Ja vjerujem da bi ja s mojim brkom… To je sad ono što sam ti reko. Sad čekaj, kad se razdvojimo, za petnaest minuta ću ti javiti. Dal’ će priznat dati 30… (Nerazumljivo). Pedeset.

S.Š.: Treba to tamo pokupit, u pičku materinu. (…) Ja znam ove moje koji će glasat sigurno, jebiga. S njima ne vrijedi pričat’.

L.A.: U toj priči tebe nema nigdje, ko ni mene. (Nerazgovijetno.) Nema tebe ni mene nigdje. Tebe samo u toj priči ima ako bi ja ovaj da mi potvrdi za 30, pa da ti nađeš.

S.Š.: Da. Malo je to i vremena, znaš.

L.A: Ma nije malo.

S.Š.: Pa jebote, šta je danas?

L.A.: Srijeda. (…) Srijeda, četvrtak, petak, subota… Četiri dana. Nije malo vremena. Kak’i malo.

S.Š.: Ono, kad sjedneš s ljudima, ne možeš ono odmah reći direktno, znaš. Jebiga, neki uvod napraviti, jebiga, ono, laganini, pa…

L.A.: Ah, uvod… I onda oni, tko plaća? Šta te boli kurac? Ti kaži: ”Ja plaćam”. Šta te boli kurac ko plaća? Kake to veze ima, ko te plaća? Nebitno. (Nerazumljivo.) Nek’ plaća i Vučić, jebe mi se. Kolega, učinili su mi uslugu kad je trebalo. Moram je vratiti. Moralno, kolega. Ja to ne radim za novac. Ja moralno to vraćam njima. Moralno. Ja nemam ništa od toga.

S.Š.: Koji su ”ovi”? Penava?

L.A.: Pa, mogli bi i iz HDZ-a, ne znam. Meni su čak bliži iz HDZ-a. A oni su u koaliciji. Šta ja sad znam koji? Ni ne pitam ja to, ja se ne pačam. Ne bi to nikad ni pitao. Šta me boli kurac koji su? Znam njega, on je iz HDZ-a. Možda više i nije u HDZ-u, možda je kod njih. Ne znam. Ja znam da je prije bio u HDZ-u. Ali su se oni razjebali. Šta ja znam? Oni su nekada bili zajedno. Al vidi – tebi Penava ide gore za potpredsjednika vlade. Ide gore, u Zagreb. Ajd sad ti meni reci, iskreno: oni popuše ovde u gradu, koji je njegov interes da on išta za grad s one funkcije napravi? Znaš šta će raditi? Radit’ će sve kontra, samo da ne bi sjebo (nerazumljivo). (…) On im je politički mrtav.

S.Š.: Tko je reko da neće, ovoga, Plenki odjebat?

L.A.: Ne može ga Plenki odjebat. To nema veze sad. (…) On je u Saboru, njemu ruke u Saboru vrijede. Ovo je lokalno, ovo su ti lokalni izbori. Plenkija boli kurac za Vukovar. On u ponedjeljak ide u vladu. To je amen. Četiri godine. Potpredsjednik vlade. Četiri godine. Ali on s te pozicije, taj Bilić, to je Penavin projekat, on je njega napravio, i on će ga pomagat iz Zagreba. (Nerazumljivo) U interesu da grad funkcionira, da bude sve u redu. Zato mislim da će investicije neke… Da će Penava to gurati iz Zagreba. To je logično. A ako ovaj pobijedi, Pavliček, dobićeš kurac… Dobićeš ono što te sleduje, onako redovno, to ćeš dobiti. To je sad politika, to nas ne…

S.Š.: Ma da, dobro, to… Ja tako i tako neću dobiti ništa bilo koji da pobijedi. Meni je svejedno, jebiga. Ja nemam… Imam šta imam ono moje mirovine, i do kurca.

L.A.: Imaš tri solucije. Prva: da ne dobiš ništa. Ne izađeš na izbore, niš’ ne dobiš. Druga solucija, da zaradiš 20 sigurnih, a treća solucija da zaradiš 200. Sad ti izaberi koja ti paše: nula, 20 ili 200.

S.Š.: Ova s više nula, mogu ti reći da je puno interesantnija, privlačnija nekako.

L.A.: A, jebiga, kolega, pa nije tebi za bacit 200 eura. Pa nemoj zajebavat. (…) A ti, kolega, poznaš jako puno ljudi. I ja poznam puno ljudi, ali to već nisu Hrvati. Ne mogu ja Hrvatu doći s tom pričom. Ti si jedini Hrvat di sam ja priš’o. Jedini. Ja mogu samo Srbima.

S.Š.: Kako reaguju Srbi?

L.A.: Nikako. Neće da glasaju ni za pare. Ne zanima ih uopšte. Ne glasaju ni za svoje, a ne za ove. Kažem, eto, muž i žena: 40 eura. Neće. Vidi, za Srbe su to dva zla, i tu ne znaš ko bi bio gori, Penava ili Pavliček. Po izjavama, ne znaš ko bi bio gori. Znači, biraš između dva zla. Biraš malo manje.

S.Š.: Pa je, da, jebiga, kad pogledaš.

L.A.: Jel’ ti Penava reko: “Sa Srbima uvek, sa SDSS-om nikad”? To ti je reko javno. A jebiga, ovdje je SDSS najjači, i ima tri vijećnika. (…)

S.Š.: Jebiga, ti sad, Srbin, Hrvat. Kolko ima vamo, toliko ima i tamo, jebiga.

L.A.: Gle, i Srbi imaju putra na glavi.

S.Š.: Čuj, ko nema.

L.A.: I znaš sad u kakvu ti dolaziš diskusiju? Ti sad dolaziš u realnu situaciju, pošto su oni tu, evo sad na izborima, ovaj 420 glasova im’o više, Bilić. Nije to malo. A ti si sad na vagi, tebi će sad Srbi presudit. Kome se oni priklone, taj će pobijedit. Eto, to ti je ta priča. Ja bi najviše volio, kolega, kad bi ja i ti po hiljadu eura za taj poso dobili.

(…)

L. A.: ‘Mislim, možeš navatat ako ima troje, četvoro u kući, da svi glasaju. Onda ih moš, jebiga. To je njima odma 60 eura u kući, ili 40 ili 60, koliko ih ima. Jebiga, to je već… Jebiga. Pajdo, računi su plaćeni, razumeš…’

L.A.: Pazi, kad ti dođeš s 20 slika – ti si kapitalac, pajdo. Ti si kapitalac. Onda ću ja njemu reć: ”Alo, pajdo, to jedan čovjek donosi 30 komada”. Ne mogu ja tom čovjeku tražiti da on donese 50. Znaš ti šta je 30 glasova? Hoćeš ti čovjeku za 30 glasova dati 200 eura? Kaži mi odmah, da čovjeka ne zajebavam. On potvrdi, to je to. Znači, kažem ti, jednostavna matematika: nula, 20, 200. Imaš vremena četiri dana. Imaš vremena. Kak’ ćeš sad ti nekog naterat da ide glasat, nekoga tko je izrazito dobar s tobom, pa da bi tebi učinio uslugu? Nemaš taki slučaj. Trebaš ti navatat 30 ljudi.

S.Š.: Ma bog ti pomog’o.

L.A.: Mislim, možeš navatat ako ima troje, četvoro u kući, da svi glasaju. Onda ih moš, jebiga. To je njima odma 60 eura u kući, ili 40 ili 60, koliko ih ima. Jebiga, to je već… Jebiga. Pajdo, računi su plaćeni, razumeš šta ti govorim? Nije to zajebancija, jebiga. To je tebi 15 litara benzina u motoru. Razumeš šta ti govorim, jebiga?

S.Š.: To mi je dva, tri rezervara u motoru, da…

L.A.: Ti ti kažem, pajdo, jebiga, šta. Samo vidiš, druže, da je 30 ljudi lako nać’?

S.Š.: Nije, nije. Zato kažem i ja, reko, ovaj, gledam, 30 ljudi baš pokupiti… Dobar dio ovih mojih, znam okolo pun klinac, samo, jebiga, to nije sve u gradu.

L.A.: Pa to ti je to. Ja sam šest naš’o ovih Srba koji su iz Hrvatske.

S.Š.: Ha?

L.A.: Šest sam naš’o. Srba, da. Iskreno da ti kažem, to su dve porodice. Njih šest. Troje ih ima. To su dvije porodice. Troje njih, to je 60 eura.

S.Š.: Neš ni ti skoro stić’ na 200 eura (smijeh).

L.A.: Ja ne mogu stići na 200. Ja ne mogu. Možeš ti, jebiga. Ti poznaš pun kurac ljudi, jebiga, spoji, jebiga, i… Ti to imaš šanse. (…) To, valja, valja, svak ima nešto drugo, ovaj stoji upaljač ovako, ovaj olovku onako, vidi se da nisu iste slike, jebiga.
(…) Dobro, o kojem ti nekom broju, ovako…

S.Š.: Ne znam, ne mogu ti sad ništa reći koji broj, jebem li ga, a sad, da ću skupiti 30 ljudi, to mi je (…) upitno.

L.A.: (Nerazumljivo) Bude pet, pet; deset, deset. Ja ti više ne mogu, kolega.

S.Š.: Svaki glas se otima.

L.A.: Pa jebiga – šta ti ovi daju?

S.Š.: Ništa neću ni imat. I ne tražim, doduše, ništa. Jebe se meni.

L.A.: Ko god da tamo sjedne, ti neš imat ništ, ko ni ja. Ništa ti neš imat. Ovo je sad inat. Oni sad inat prave, Pavliček i Penava. To je sad inat jedan drugom, znaš. Jer tu sad ko padne, taj je pao, totaligus. Četiri godine si u opoziciji… Pušiona. (…) Više sam ja to tebi ponudio, da tebi neku uslugu učinim, te tvoje pajdaše, jebiga, pa vidi sad, kolega. Ja sad gledam, da ja imam neko društvo, nas deset. Odemo nas deset, jebiga, to ti dvesto eura svi zajedno. Jebiga, ovi neki kotlić, nešto, pajdo, okreneš, neku korist, nešto si okrenio. Ti s dvesto eura možeš napraviti čobanac dobar, pajdo, i piće. Sve se to uklapa u tu cijenu. Vas deset i boli te kurac. (…) U nedelju onda ti, znaš šta ti je radit’. (…) Kolko mi pošalješ slika, tolko novaca. (…) Pet, pet. Jedna tvoja, jedna tvoja.

S.Š.: Ništa, aj, pa se čujemo onda.

L.A.: Ako slučajno ovo, slučajno, trideset – to moram znat.

S.Š.: A jebiga, vidićemo.

L.A.: Dobro. To moram znat.

S.Š.: To oni sve trebaju poslat meni, te slike, jel tako?

L.A.: Sve mora bit kod tebe.

S.Š.: Tak da mogu ja tebi poslat.

L.A.: Tako je. Bitno da nema osobnu, nema ništa… (…) Kolko mi slika pošalješ, tolko po 20. I to je sva priča.