‘Moj dragi suprug, moj heroj! Sad se upisao među legende roken rola: Džoni Keš, Džim Morison, svi su oni prošli hapšenje!’ sva se ozarila Ivana Kekin.

U rano jutro zvonio mi je mobitel. Neprekidno. Pogledao sam na ekran. Stara. Javio sam se.

“Uhapsili su Milu!”

“Kakvog Milu… Đukanovića? Šta me zbog tog budiš…”

“Ma, gospodina Kekina!”

“Molim!? Kekin uhićen? Prvi april je prošo…”

“U zoru banula policija! Ja sam baš obavljala prvu nuždu i spremala se počet čistit po stanu kad oni upadoše i počistiše Kekina.”

“Znači, zbilja ga uhapsiše… Zbog one vikendice u Istri, šta li?

“Ma banda HDZ-ovska! Zastrašuju!”

“Pa kako se Ivana drži?”

“A šta misliš?”

“Možda da je ja dođem utješit?”

“Samo ti nemoj dolazit. Ti nam sad najmanje trebaš…”

“Obavještavaj me o svemu.”

Kad smo završili razgovor, počele su me salijetat grešne misli… Da će Mile dugo ostat na robiji kao što su ljudi ostajali nekad zatočeni na Golom otoku. Ja ću se za to vrijeme uvući u njegov dom, zavesti njegovu suprugu Ivanu. Ona će zatražit brzinski razvod od Kekina i udat se za mene, postat Ivana Svirac. To puno bolje zvuči od Ivana Kekin, nekako plemenitije. S novim prezimenom ona će nanovo procvasti… Kakvo jutro, pomislio sam. Čarobno, kao u pjesmi Kekinove kolegice Nine Badrić. Nina je pjevala za Sanadera koji upravo izlazi iz zatvora.

Nisam mogao izdržati, spustio sam se do Britanca, pokucao na vrata Kekinovih. Otvorila mi je moja stara. Ona kod Kekinovih radi kao spremačica, kućna pomoćnica. Kako bi to bilo super… Ivana i ja se oženimo, a moja stara nam kuha, pere, čisti stan, čak i pegla. Život kao iz bajke.

“Rekla sam ti da ne dolaziš! Pa jel vidiš kakva je situacija!” obrecnula se stara.

“Došao sam vidjet jel vam što treba. Sigurno vam fali u stanu muška ruka sad kad su Milu uhapsili.”

Stara me odmjeravala s nepovjerenjem.

“Ajde, uđi…” rekla je.

Uvela me u dnevni boravak. Ivana je unezvjereno hodala po sobi, razgovarala s nekim na mobitel. Kad je završila razgovor, moja stara joj je udvorno rekla:

“Evo, došao je moj sin. Pita jel treba šta pomoć.”

Ivana jedva da me pogledala.

“Neka ode na Dolac po meso za sarmu. Odnijet ću Miletu sarmu ako ga zadrže u zatvoru. Neće jesti onu odvratnu, nezdravu hranu u Remetincu”, rekla je.

Moja stara rastrčala se po kuhinji, otvorila zamrzivač iznad frižidera. Imali su isti frižider kao pisac Miljenko Jergović, najnoviji Samsung model. Kad imaš Samsung model, znaš da si uspio u gabaritima hrvatske ljevice. Samsung frižider i neka kuća u nekoj istarskoj pripizdini. Iz perspektive nekog HDZ-ovca koji grabi iz puno većeg bazena, to je ništa. Ali iz moje perspektive potleušice u Todorićevom vinogradu, stan Kekinovih i Samsung frižider izjednačavali su ih s Glembajevima.

“Ima u frizeru još mesa za sarme!” slavodobitno će stara.

Izvadila je meso, odmah ga znalačkim pokretima krenula valjat u listove kupusa. Ivana je djelovala zabrinuto. Ali onda je stara počela kuhat meso za sarmu, fini domaći mirisi ispunili su stan. Ivana je svakom minutom preko medija dobivala sve više podrške. Vidjela je da su ljudi, novinari uz nju i njezinog supruga. I da je većini jasno da je ovo hapšenje jeftina podvala državnog odvjetnika Turudića i HDZ-a. Raspoloženje joj se vidno popravilo, vratila joj se ona njezina borbenost.

Uzeo sam bez pitanja bocu vina iz kuhinjskog ormarića, otvorio je. Natočio sam u čaše Ivani, staroj, sebi. Onda sam na mobitelu pustio Miletovu pjesmu Reno 4. Pjesma o prohujalim vremenima kad smo svi bili ludi, mladi i sretni: Tebe nosi Amerika i neke zemlje daleke, a mene fura muzika i naš prvi CD/Koja sreća kad se sada sjetim, kad si ušla u moj Reno 4.

Dok sam slušao te stihove, učinilo mi se kao da smo tom pjesmom vratili vrijeme. Ivana i ja ponovo smo mladi i slobodni od napornih životnih obaveza, od politike, od Jelavića. Opet rade Sedmica, Jabuka, čak i Kulušić. Počeo sam lagano plesat.

“Daj ne glupiraj se, pijanduro”, začuo sam svoju staru.

“Ma, pustite ga da pleše, neka svira Miletova muzika! Neka novinari dolje pred ulazom čuju da se ničeg ne bojimo, da vjerujemo u pobjedu!” rekla joj je Ivana.

“Pa dobro, da, imaš pravo hrabra moja Ivanice. Ne treba se samo tako pustit u ralje HDZ-ovim zlotvorima”, stara je zaklopila lonac na štednjaku i otišla u drugu sobu gledat nove vijesti na TV-u.

Pružio sam ruku prema Ivani.

“Pleši sa mnom…” izgovorio sam odlučno.

Prihvatila je moju ruku, vršak mog prsta kojeg još nije krasio vjenčani prsten. Zaplesali smo na sredini sobe kao usred plesnog podija u bivšoj Jabuci. Mile je pjevao s mobitela: “Tvoj sam momak naglaska tvrdog, živim gore u kući na brdu/puno mraka u fine kuće stane/zato pišem pjesme samoobrane.“

Nikad mi se nije činilo bližim ostvarenje mojih snova da ću se oženiti Ivanom. Samo ako Mileta ostave dovoljno dugo u zatvoru. Živjet ću u centru Zagreba, ljetovat u kući s bazenom u Istri…

“Uskoro ga puštaju! Evo, upravo su rekli na RTL-u, pitanje je minute kad će ga pustiti na slobodu!” dojurila je moja stara natrag u dnevni boravak.

Ivana se istrgnula iz mog plesnog zagrljaja.

“Dajte onda što brže tu sarmu! Da bude gotova kad Mile dođe. Moj dragi suprug, moj heroj! Sad se upisao među legende roken rola: Džoni Keš, Džim Morison, svi su oni prošli hapšenje!” Ivana se sva ozarila.

Sad će Mile još veću lovu mlatit po koncertu, puno više od onih pišljivih 7000 eura koliko je Sandra Benčić navela da Mile zaradi za jednu večer, pomislio sam kipeći u sebi od ljubomore kao Miletove sarme u loncu.