Deset dana bojkotirao sam trgovine, trgovačke lance. Ni centa nisam potrošio u deset dana. Grebao sam se za jelo kod kolega novinara. Čak sam jednom prilikom iz Bandićevih vrtova na Cvjetnom ukrao desetak krumpira i ispekao ih na vatri, sretan što me moj Milan i nakon smrti hrani hranom iz svojih rajskih vrtova. Bojkot trgovina izvrsna je prilika da mi na računu ostaje nedirnuta moja plaća od Nacionala. Ako u bojkotu izdržim do ljeta, imat ću lijepi imetak na računu. Ali onda moram paziti da sve to što sam uštedio ne potrošim na ljetovanju u Dalmaciji, da se pohlepni Dalmoši na kraju ne bi okoristili mojim bojkotom trgovina.

Večer pred zvanični, narodni bojkot trgovina nisam mogao odoljeti da ne uđem u Lidl, pogledam kupuju li ljudi mahnito, hoće li zbog tog jednog dana bojkota potrošiti duplo više da bi na dan bojkota bili namireni namirnicama. Vidio sam neku žensku kako sve i svašta s polica trpa u kolica, čak i hrenovke.

“Kupujete toliko jer sutra nećete ništa kupit?” upitao sam je.

“Da, sutra bojkotiram.”

“Ali danas ste kupili više nego što biste inače u tri dana kupili, pomamili ste se psihološki. Dakle, trgovci će na vama zaradit više nego da nema bojkota. Vi tako zgodna žena da ćete jesti ove odurne hrenovke… Čitav petak od njih će vam smrdjet iz usta. Razumijete što vam govorim?”

Kimnula je, posramljeno zureći u pretrpana kolica. Krenula je koračat unazad, poput raka. Vadila je artikl po artikl iz kolica, vraćala ih na policu.

Onda sam pak u tom istom Lidlu kod Buzina nabasao na pisca Jergovića. Toliko me neki ogavan osjećaj prožeo… Kao neki pisci smo, a kao zadnje bijede povlačimo se po nekakvom Lidlu u Buzinu s hrpetinom ljudi koji se opskrbljuju za dan bojkota. Odvratno. Nije ni čudo da nam književnost propada kao i male hrvatske trgovine s hrvatskim proizvodima, prošlo mi je kroz glavu. Zamisli Hemingveja da se s ovom jadnom košarom na kotačiće vucarao po Lidlu kod Buzina. Kako bi pisao?

U petak, na dan bojkota, napravio sam sačekušu pored zgrade u kojoj živi ministar gospodarstva, Šušnjar. Oko pet poslijepodne napokon je izašao iz zgrade. Nikakvi tjelohranitelji nisu ga pratili, barem ih ja nisam uočio. Ministar je pješke otišao do Špar dućana. Nije ušao nego je samo gledao izvana. Prišao sam mu.

“Dobar dan, ministre… Šta, provjeravate da li se građani drže bojkota?”

Prenuo se.

„Mmmmda…”, promrmljao je.

Tek tad sam skužio da on nije onako pažljivo gledao unutra u dućan, nego u plakat izvješen na staklu Špara. Na plakatu su bile kiflice, pisalo je da su na akciji. Iz dućana je dopirao miris tek ispečenih kiflica. Šušnjar se obliznuo.

“A, pa vi ste poznat kao veliki obožavatelj kiflica… Sad mi je jasno, žudite ući u dućan i kupiti kiflice, a ne smijete zato što ste se danima hvalili da ćete bojkotirat trgovine s napaćenim građanima.”

Šušnjar me nekako uplašeno pogledao, kao vrača koji mu izravno čita misli.

“Trebali ste onda bolje opskrbit. Doma ispeći kiflice…”, pokudio sam ga.

“Ma, jesam… Supruga i ja smo ispekli gomilu kiflica. Ali svi su k nama nagrnuli, rođaci, prijatelji od djece… Nestale kiflice u sat vremena. Ja jedva jednu da sam probao, i to onu zagorenu koju nitko nije htio”, pojadao mi se ministar Šušnjar.

“Mislim da imam rješenje. I to u stilu ministar sit a bojkot ovce na broju”, rekao sam

“Kakvo rješenje?” iskreno se zainteresirao.

“Pa ja mogu ući u Špar i kupit vam kiflice.”

Šušnjarova obrijana glava kao da je na tren zasvijetlila poput velike, brodske žarulje.

“Vi biste to zbilja napravili? Znači, vi ne bojkotirate… Vi ste jedan od onih neoliberala koji se sprdaju s bojkotom?”

“Bojkotiram. Itekako bojkotiram. Evo već jedanaest dana ništa ne kupujem, na rubu sam gladi od bojkota. Prekinuo bih na trenutak svoj gandijevski bojkot ako biste mi vi to nadoknadili. Financijski. Recimo, dajte mi sto eura i ja ću vam kupit kiflice. Kusur ostaje meni. Za trud i da mi umiri savjest što prekidam bojkot baš na dan bojkota. Plus, naknada za sramotu što kupujem dok svi bojkotiraju.”

“Sto eura, kažete… Za kiflice koje na akciji koštaju jedva dva eura.”

“Ajde, ajde… Pa vi iz Domovinskog pokreta čim ste ušli u Vladu povisili ste si ministarske plaće. Šta je za vas pišljivih sto eura. Neki ekonomisti kažu da su zbog tih vaših masnih plaća trgovci i morali povisit cijene”, mrko ću.

“Dobro, dobro…”, ministar Šušnjar zašuškao je novčanicom od sto eura

Ušao sam u dućan. Prodavačice su me gledale s neskrivenim prezirom. Šta im sad ja idiot radim nepotreban posao na dan kad su bile uvjerene da će se odmarat od ikakvog posla. Nikog nije bilo na blagajnama. Uzeo sam kiflice. U tom praznom dućanu osjećao sam se kao Pale sam na svijetu.

Morao sam na automatskoj blagajni kupit i platit kiflice. Drhtave ruke ubacivao sam u tu blagajnu Šušnjarovih šuškavih sto eura, sav u strahu da će mi umjetna inteligencija požderat novčanicu i neće mi vratit kusur. Odahnuo sam kad su počele zveckat kovanice. Automatska blagajna izbacila mi je kusur.

Vani me Šušnjar čekao sav unezvijeren kao narkoman koji iščekuje dilera. Nije htio uzet kiflice pred dućanom. Tražio je da mu ih odnesem na obližnje parkiralište i ostavim ih ispod auta. Tako sam i napravio. Bio sam sretan što na dan bojkota ne da nisu trgovci zaradili na meni, nego sam ja zaradio na hrvatskoj vladi kojoj je svrha da brine o dobrobiti svojih građana. Kao što je rekao premijer Plenković – jasno sam artikulirao svoje zahtjeve i dobio ono što sam želio.