‘Korupcija izjeda Hrvatsku koliko i Srbiju, ali vaši studenti i dalje ne žele da se udruže s našima i da mi mladi pokrenemo jednu veliku pobunu širom bivše Jugoslavije. Prosto ne mogu to da razumem’

Nikako da se riješim ono dvoje studenata iz Srbije, Miloša i Ade. Spavaju kod mene u potleušici u Todorićevu vinogradu, skrivaju se od policije. Ada je sve frustriranija, u potleušici nemam ni kupaonu, vodu imam samo na pumpi u vinogradu. Ne može vjerovat da Hrvati žive tako bijedno iako su u Europskoj uniji.

“Ne žive svi ovako. Ali bome ih je sve više koji jedva krpaju kraj s krajem. Hrana je prokleto skupa, život postaje sve skuplji. Opet su se kao u koroni počeli razarat brakovi, veze. Ženske koje su navikle da ih uzdržavaju muški postaju sve nervoznije, a muški sve škrtiji”, objasnio sam joj.

“Korupcija izjeda Hrvatsku koliko i Srbiju, ali vaši studenti i dalje ne žele da se udruže s našima i da mi mladi pokrenemo jednu veliku pobunu širom bivše Jugoslavije. Prosto ne mogu to da razumem”, rekao je Miloš.

“Hrvatski studenti ne plivaju još toliko u govnima bijede kao vi. Većina ih ima roditelje koji na Jadranu iznajmljuju Srbe, apartmane, digne se na to lijepa lova, pa se ima preko godine. Zašto da se bune”, točio sam nam vino u plastične čaše, spremali smo se otići na ZagrebDox.

“Trampove carine dodatno će da osiromaše Europu. Ljudi više neće moći da razbacuju pare na luksuz. A turizam spada u luksuz”, mrko će Miloš.

“Znači, misliš da Jurgen iz Njemačke više neće ić prosipat lovu nekom pohlepnom Dalmošu za apartman, nego će kod sebe u Njemačkoj hodat oko jezera i štedit lovu?”

“Tako je.”

“Jadni Dalmoši onda. Onako tupavi, zaljubljeni u sebe, svoje matere i tu svoju obalu i ne znaju što im se sprema dok hlade jaja uskrsna, lagano čiste apartmane i čekaju prve turiste za Uskrs.”

“Umesto uskrsna zekina jaja, mogli bi da dobiju muda labudova”, zloguko će Miloš.

Obukli smo se, krenuli prema gradu. Dok smo se vozili od Črnomerca prema centru, Ada je gledala kroz prozor i komentirala:

“Ja sam uvek mislila da je Zagreb lep, čist grad, a gle ovo, sto puta je ružniji i prljaviji od Beograda. Vidi ove sive, oronule fasade… Pa ovde kao da se juče dogodio potres, a ne prije pet godina. Zgrade su vam kao Rumuniji.”

“To možemo zahvaliti gradonačelniku Tomaševiću i ministrici Nini Obuljen. Njih dvoje se preko medija prepucavaju tko je kriv što lova od Europske unije nije otišla za obnovu od potresa, nego tko zna gdje je završila. A zgrade propadaju. Da sad pukne potres od tri Rihtera, sve ove natrule nastambe u centru i oko centra rasule bi se u prah i pepeo”, rekao sam.

“Primetila sam da vam je atmosfera u gradu nikakva. Samo Nepalci i nekakvi sumorni ljudi. Po kafićima nema mladih. Samo neki starci kao da ispijaju svoja zadnja pića.”

“Pa svi koji imaju neku lovu i životni entuzijazam odselili su iz centra. Nitko tko imalo drži do sebe ne želi stanovat u tim zgradama koje se nisu obnovile ni pet godina nakon potresa. Život u tim zgradama je kao da svaki dan nanovo igraš ruski rulet s novim potresom. I onaj najslabiji te može ubit u tom ruletu.”

“Onda zbilja i dalje vredi ona da jedan dan u Beogradu vredi više nego pet godina u Zagrebu”, u Adinu glasu kao da je bila trunka likovanja.

“Pa zašto se onda uopće bunite protiv Vučića, jel vidite koliko vam je zapravo dobro”, rekao sam.

“Zato što kod nas padaju nadstrešnice i ubijaju ljude i bez potresa”, podsjetio me Miloš.

Sišli smo na Trgu, popeli se do Sinestara na Kaptolu, tu se održavao ZagrebDox.

“Kakva trula atmosfera. Vi u Zagrebu uopće ne znate da cenite kulturu. Režiseri, pisci, glumci, umetnici… Za Hrvate su to samo paraziti koje treba da ignorišu i pljuju u komentarima. Mi u Beogradu znamo da se divimo, iskazujemo poštovanje svojim umetnicima”, rekla je Ada dok je promatrala malu skupinu ljudi ispred kinodvorane.

Spazio sam Kekinove i svoju staru. I oni su došli pogledat dokumentarac o Reihl-Kiru. Hrvate donekle mogu zainteresirat samo dokumentarci o ratu devedesetih, pomislio sam. Kekinima i staroj predstavio sam studente iz Srbije, pohvalio se da sam im jedino ja u Hrvatskoj pružio utočište.

“E, da je bilo više ljudi kao Reihl-Kir ne bi vi, djeco, danas na vlasti imali Vučića. Da nisu ubili Reihl-Kira, možda bi Srbi i Hrvati danas živjeli u jednoj državi, zajedno bi bili jači i bolji. Nama Hrvatima ne bi HDZ desetljećima sisao krv”, nabrijala se moja stara.

“Reihl-Kir nije imao šanse održat mir. Rat je ionako bio dogovoren”, ispalio sam tek da nešto kažem.

“Što možemo učinit za vas, draga naša djeco koja se tako hrabro borite za demokraciju na Balkanu?” moja stara pomilovala je Adu po obrazu.

“Možda ovi iz Možemo! nešto mogu. Neka Plenkovića nagovore da ne izručuje srpske studente natrag Vučiću. Neka dobiju neki smještaj u stanovima od Grada. Ako mogu Nepalci, mogu i Srbi. Srbi su nam ipak bliži od Nepalaca, živjeli smo s njima nekoliko desetljeća u istoj državi”, rekao sam.

Ivana Kekin i njen suprug kao da me nisu čuli, nešto između sebe su razgovarali.

“Možda bi se nakon Vučićevih progona i neprospavanih noći ovi siroti studenti mogli malo odmoriti u vašoj kući u Istri. Srbi su uvijek obožavali Istru, gradili tamo vikendice bez kojih su ostali nakon rata. Daj, Ivana, neka ovi mladi barem malo vide mora, Jadrana, zbog grijeha starije generacije oni više ne mogu ni na more. Osim kao robovi hrvatskim ugostiteljima”, obratio sam se izravno Ivani.

Ali taman je odjeknuo signal da treba ući u kinodvoranu. U kojoj nas je čekala tužna priča o Reihl-Kiru, čovjeku koji je pokušao održati mir između Srba i Hrvata i zbog toga nastradao. Poučno za sve nas koji rujemo po grobu mrtve Jugoslavije i petljamo se sa srpskim studentima.