‘Da je Bandić napravio nebodere, vi ne biste mogli imat koncert na hipodromu. Jer hipodroma ne bi ni bilo.’ ‘Ako ne znaš šta je bilo, skoro ga i nisam imao. Niste mi dali da održim koncert na sv. Antu’

Pjevač Marko Perković Tompson jahao je na crnom konju po zagrebačkom hipodromu. Za njim je na nekakvoj smeđoj ofucanoj kobili kaskao gradonačelnik Tomislav Tomašević. Na glavi je imao nabijenu džokejsku kapicu, a na nogama bijele jahaće tajice i krznene čizmice. Tompson je jahao u dugačkom crnom kožnom mantilu koji se vijorio za njim kao crna zastava koja žaluje za svim Hrvatima stradalim na Bleiburgu.

Tompson je u jednom trenutku zaustavio svog konja. Zagledao se u bijele nebodere preko puta Save.

“Je li vam lijepo ovdje?” udvorno ga je upitao uspuhani gradonačelnik.

“Je. Ovaj hipodrom je velik, nepregledan… Podsjeća me na Petrovo polje. A oni tamo neboderi strše kao litice Svilaje”, Tompson je jahaćim bičem pokazao prema neboderima u Cvjetnom naselju.

“To su vam borački neboderi. Tamo su stanove dobivali partizani. U onom srednjem neboderu stan ima ministrica kulture.”

Na spomen partizana i ministrice kulture Tompson se namrštio.

“Onda mi je ipak ža šta tvoj prethodnik Bandić nije uspija napravit Menhetn tu na Savi, nebodere tu na hipodromu velike i sjajne ka one u Dubaiju. Pa da u tim neboderima stanove podijeli borcima iz Domovinskog rata. Da ovdi s visoka gledaju u dicu partizana u onim bilim neboderima.”

“Da je Bandić napravio te nebodere, vi onda ne biste mogli imat koncert na hipodromu. Jer hipodroma više ne bi ni bilo.”

“Ako ne znaš šta je bilo, skoro ga i nisam imao. Ti i tvoji niste mi dali da održim koncert na svetog Antu…”

“Pa, dobro sad. Na svetog Antu… Znate kakve negativne konotacije ime Ante budi u krugovima mojih ljevičara”, Tomašević je ispupčio usne.

“Šta to mene briga, meni je Ante svetinja.”

“Sveti Ante, na njega mislite?” pomalo tjeskobno će Tomašević.

“Ako ne znaš koji Ante, upitaj heroja, svog ćaću. Ćaća ti je bija u HSP-u, borija se protiv četnika, njega pitaj kojeg Antu mi poštujemo. I sad ti meni zabranjuješ koncert na našeg Antu.”

Tomašević je nervoznim pokretom skinuo džokejsku kapicu s glave.

“Što vi sad tu mene… Kao da se nismo dogovorili. I vi znate da je sveti Ante u lipnju. A u lipnju u Zagrebu svako malo padaju kiše. Na hipodromu će biti blata do koljena. Hoćete da vam se časne i fratri valjaju u blatu ko oni hipici na Vudstoku? Ja sam vam zabranio na svetog Antu da ne ispadne baš da je sve teklo glatko između vas i naše gradske vlasti. Ne bi ni vaša publika bila baš sretna da smo vam mi, kako nas nazivaju, crveni kmeri, odmah dopustili koncert. Morali smo pokazat barem malo otpora. I zbog vaših i zbog naših”, Tomašević je trljao dlanove kao neki lukavi bosanski fratar koji je preveslao Turke u pregovorima.

“Sedmi misec mi zapravo odgovara. Sve će bit lipo, suho, dica koja me vole na školskim praznicima…” Tompsonu su se usne razvukle u osmijeh baš kao kad je maloprije hipodrom uspoređivao s Petrovim poljem.

“Da, pa i Roling Stonsi su imali koncert na hipodromu po ljeti. Nisu oni budale… Zamislite, Tompsone, nakon Mika Džegera vi ćete ovdje okupit hrpu ljudi. Sigurno to niste mogli ni sanjat dok ste u rovu u Čavoglavama pisali ‘Bojnu Čavoglave’.”

“Ne spominji mi Roling Stonse. Oni su napisali onu pismu ‘Simpatija za đavla’. Ja u svojim pismama imam simpatiju samo za Boga i Gospu.”

“E, pa vi ćete nakon Roling Stonsa obavit egzorcizam ovdje na hipodromu, uništit demone koje su oni ostavili za sobom.”

“Lipo si to reka. Vidi se da si iz dobre, katoličke obitelji. Stric te dobro naučija šta su demoni…” Tompson je aludirao na Tomaševićeva strica koji je tajnik Biskupske konferencije Bosne i Hercegovine, šef crkvene vlade u Bosni. Taj stric vjenčao je Tomaševića i njegovu suprugu u crkvi. Pa i to crkveno vjenčanje gradonačelnika je više povezivalo s Tompsonom nego sa zagrebačkim ljevičarima, potomcima partizana koji su mrzili sve što ima veze s crkvom, čak i hostije.

Tompson je ponovo potjerao konja u galop. Tomašević ga je pokušao sustići, udarao je svoju kobilu uzdama, ali nevoljna stara kobila se, uslijed teških napora, s Tomaševićem prevalila u blato. Gradonačelniku je blato bilo posvuda po staklima naočala, kao na šajbi džipa koji je projurio kroz močvaru.

„Tompsone!” zavapio je nesretni gradonačelnik kojem očito baš ništa u vezi ikakvog sporta nije išlo od ruke. Jahanje s Tompsonom po hipodromu zbilja je za njega bio prevelik zalogaj. Tusta kobila prikliještila mu je noge, nije ih mogao izvući. Kobila je umorno ležala u blatu. Tompson je dojahao do Tomaševića kojem se džokejska kapica naherila na glavi.

„Kao pali Turčin na Petrovu polju”, procijedio je Tompson.

„Pomozi…” pružio je Tomašević ruku u zrak.

„Sad zauzvrat mogu od tebe tražit šta god hoću. Pa i to da ovdi imam koncert na svetog Antu”, Tompsonov konj propeo se na zadnje noge i pobjednički zanjištao.

„Rođen sam u blatu bio je mračan dan, shvatio sam odmah morat ću sam”, Tomašević je citirao stihove svog omiljenog pjevača Bareta.

Tompson je sjahao s konja. Podigao je Tomaševićevu kobilu.

„Imaš ti pravo, na svetog Antu bilo bi ovdje previše blata”, rekao je Tompson i pružio Tomaševiću ruku, pomogao mu da ustane.

„I ustaških obilježja”, rekao je Senf i sa sebe skidao blato hipodroma koje ga je čitavog zaprljalo. Teško da će ga od tog blata išta moći oprati u očima njegovih glasača.