Svi u tramvaju pjevali su ‘Juru i Bobana’, a čak sam i ja zapjevao da se uklopim. Plenković je tvrdio da će se pregledat kamere u tramvajima i da će svi biti sankcionirani. Nadam se da se to neće ostvarit’

Poveo sam kolegu kolumnista Borisa Rašetu u stan kod Kekinovih.

„Jel ti bed što ti je stara služavka kod Kekinovih?” pitao me Rašeta dok smo koračali po Ilici.

„Pa i je. Pogotovo što ona to radi iz uvjerenja. Obožava te Kekinove, pogotovo Ivanu. Miletu kuha najbolja jela, sarmu koju taj obožava.”

„Tvoja stara je ljevičarka ko i Kekini?”

Kimnuo sam.

„Kako to da ljevičari podržavaju taj odnos gospodara i služavke? Iako ljevičar, Krleža je imao služavku na Gvozdu.”

„Pa eto, sve si reko Krležinim primjerom. Ti takozvani salonski ljevičari u Zagrebu imaju još gore ambicije od Glembajevih.”

Zastali smo pred vratima Kekinovih.

„Šta moram točno reć tvojoj staroj?” pitao je Rašeta.

„Pa ispričat joj sve ono što si napisao u svom izvještaju s Tompsonova koncerta i reći joj da sam ja bio s tobom… Ona te jako cijeni i kad je ti uvjeriš da sam tamo bio s tobom, a ne sa svojim starim, ona će mi oprostit odlazak na Hipodrom i ponovo ću bit u njezinoj milosti, slat će mi ostatke od ručkova koje kuha Kekinovima.”

„Okej, sve mi je jasno. Ajmo to obavit. Znam koliko sinovi venu bez majčinske ljubavi, pažnje….”, sjetno je uzdahnuo Rašeta.

Pokucao sam na vrata. Otvorila je Ivana Kekin. Imala je viklere u kosi.

“Opet ti… Tvoja mama je rekla da te ne želi više nikad u životu vidjet. Zna da si bio na Tompsonovu koncertu”, odsjekla je.

“Reci joj da samo na pet minuta s njom želi porazgovarat Boris Rašeta. Znaš Rašetu?” rekao sam.

“A, Boris Rašeta, kako ne bi znala, obožavala sam u doba korone čitati vaše feljtone o članovima stožera za borbu protiv epidemije. Čak ste i od tih notornih HDZ-ovaca uspjeli učiniti topla ljudska bića, pogotovo kad ste ih opisivali kakvi su bili kao bebe”, Ivana se svojim predivnim osmijehom osmjehnula Rašeti.

Uvela nas je u stan. Stara je po običaju bila nagnuta nad štednjakom u kuhinji. Kuhala je ručak dok je Ivana snimala videiće za svoj Fejzbuk.

“Rekla sam ti da si mrtav za mene ako odeš na Tompsonov koncert. Postao si ustaša ko što je i onaj gad koji te napravio”, rekla je stara kad me ugledala.

“Nisi u pravu. Nisu na Hipodromu bile samo ustaše. Evo, bio je i Rašeta. Ne možeš za njega reći da je ustaša.”

Stara je tek nakon što sam to rekao skužila da Rašeta stoji pored mene. Brzim je pokretom poravnala pregaču, pružila ruku Rašeti.

“Borise, za vas se zbilja čudim da ste se išli miješat s tim konjinama na Hipodrom.”

Rašeta se zacrvenio u licu kao neka usidjelica.

“Išao je da bi napisao tekst o tome za svoje novine. Napisao je da na koncertu nije vidio nikoga s ustaškim obilježjima”, rekao sam.

“Onda bi Boris očito morao početi nositi naočale. Kao i moj Mile koji više i ne vidi s kim se di nalazi. Da mu dođe i na kavu ga pozove Ante Pavelić, on ga ne bi prepoznao koliko mu se vid pokvario sad u starijoj dobi. A neće nosit naočale jer misli da to nije pankerski”, Ivana će skoro pa ljutitim glasom.

“Kažeš, nije bilo ustaša na Hipodromu. A tko je onda vikao ‘spremni’ kad je ono revalo na početku ‘Bojne Čavoglave’ uzviknuo ‘za dom’”? stara je krpom obrisala Titovu sliku u dnevnom boravku.

Nastala je neugodna tišina.

“Borise, šta ste vi napravili kad je Tompson uzviknuo ‘za dom’”? stara se zagledala Rašeti u oči.

On je opet sav pocrvenio u licu.

“Rašeta je itekako riskirao što je išao na taj koncert. Pogotovo što je Tomspon vjerojatno i na njega mislio u onom stihu o antikristima, komunistima, masonima, ovima onima. I on i ja morali smo se praviti da nešto uzvikujemo, da ne navučemo na sebe bijes Tompsonova stada. I Rašeta i ja uzviknuli smo ‘spermni’ umjesto spremni. Evo, ako lažem mrzim Tita, volim Pavelića”, položio sam dlan na svježe obrisanu Titovu sliku na zidu.

Stara napokon kao da se malo smekšala. Protrnuo sam na samu pomisao što ako postoji snimka iz tramvaja u kojem sam se vozio na koncert. Svi oko mene u tom pretrpanom tramvaju pjevali su ‘’Juru i Bobana’’, a čak sam i ja zapjevao refren samo da se uklopim u tu masu, da budem prihvaćen. Plenković je tvrdio da će se pregledat sve kamere u tramvajima u gradu i da će svi koji su pjevali ustaške pjesme biti kad tad strogo sankcionirani. Nadam se da će to biti kao i sa svim njegovim obećanjima – neće se ostvarit.

“Znači, obojica ste tamo bili samo da biste napisali tekstove za novine, riskirali da vas pretuku”, glas majke žene skojevke trgnuo me iz tjeskobnih misli.

“Ma, ovo na Hipodromu, gospođo, bilo je kamilica naspram onog što smo vaš sin, ja i Čadež prije desetak godina doživjeli u Čavoglavama na derneku. Sva trojica spavali smo u Čadežovu vojnom šatoru pored rijeke Čikole. Ivan Aralica koji je tad još bio u snazi, optužio nas je da u tom šatoru upražnjavamo sodomističke radnje kakve je on opisao u svom romanu ‘Svetišni blud’. Vikao je da smo od proslave u Čavoglavama napravili gej dernek. Jedva smo žive glave izvukli. A ja sam poslije jedva posao zadržao… Vaš sin sve to opisao je u kolumni i moj tadašnji urednik sat vremena me ribao u kancelariji, ne toliko što sam bio u Čavoglavama koliko što sam tamo rogoborio protiv svoje novinske firme koja mi uzima dušu…”, naglo se raspričao šutljivi Rašeta.

“Nije sramota biti gej, sramota je biti ustaša”, rekla je moja stara.

Onda nas je pozvala da ostanemo s njom i Kekinima na ručku. Sjajio sam od sreće. Ponovo sam bio u maminoj milosti, ponovo sam bio njezin mali, dobri prajdizan.